Podzemni aerodrom Željava pod kodnim nazivom Objekat 505, na granici Hrvatske i BiH, nedaleko od Plitvičkih jezera s jedne i Bihaća s druge strane, ne prestaje da izaziva interesovanje avanturista.
Vojni gigant sa tunelima dugim 3.500 metara, širokim 20 i visokim 8 metara najveći je podzemni aerodrom na Balkanu. Gradnja je počela 1955. godine, a 1968. kreacija Dragoslava Sobotke bila je spremna za Jugoslaviju.
Za najskuplji jugoslovenski projekat izdvojene su milijarde dolara kako bi mogao da primi čak 120 aviona sa posadama i kompletan arsenal naoružanja, kao i ogromne zalihe goriva, hrane, lekova i svega što je bilo potrebno u slučaju katastrofe. Sa sopstvenim izvorima struje i vode, vojska bi mogla da preživi mesec dana u izolaciji od spoljnog sveta. Vojna tvrđava je projektovana da izdrži atomsku bombu.
Na početku rata u susednoj Bosni i Hercegovini, JNA je odlučila da uništi podzemni kompleks i 1992. godine postavila 56 tona eksploziva. Bihać se zatresao, a grmljavina iz dubina Plješivica najavila je kataklizmičnu scenu plamena i dima na horizontu.
Zašto je izgrađen?
Jugoslavija je imala veliko iskustvo u gradnji vojnih objekata, a Željava je bila samo jedan od četrdesetak strateških projekata tog tipa. Cilj je bio stvoriti bazu koja će decenijama moći da služi bez većih preinaka. Položaj aerodroma bio je strateški idealan – planina je obezbeđivala zaštitu, a geografski položaj omogućavao je brze i neprimetne operacije vojnih aviona.
Izgradnja Željave značila je i preseljenje lokalnog stanovništva – selo Baljevac potpuno je iseljeno, a groblje tog sela danas se nalazi između dva ulaza u podzemni kompleks. Unutrašnjost aerodroma bila je strateški smeštena kako bi se osigurala maksimalna zaštita i skrivenost.
Razlog za izgradnju ovakvog aerodroma bila je potreba za sigurnim vojnim uporištem u slučaju napada. Naime, vojni vrh Jugoslavije procenio je da bi vazduhoplovne baze u Somboru i Batajnici bile previše izložene eventualnim napadima, zbog čega se krenulo s realizacijom ovog grandioznog projekta. Objekat je građen prema švedskim modelima podzemnih vojnih baza, a Plješevica je izabrana zbog svog geološkog sastava koji je omogućavao sigurnost i stabilnost konstrukcije.
Tragičan kraj
Nakon rata, područje aerodroma ostalo je minirano i napušteno. Godinama su delovi infrastrukture uništavani i raznošeni u potrazi za sekundarnim sirovinama. Postojao je predlog da se prostor preuredi u centar za azilante, ali se od toga odustalo. Takođe, razmatrana je opcija ponovne upotrebe piste u civilne svrhe, ali je odlučeno da se za tu namenu koristi aerodrom Golubić kod Bihaća.
Danas je Željava tek ruševina koju posećuju avanturisti i zaljubljenici u vojnu istoriju, a ceo kompleks ostaje podsetnik na doba kada su ulaganja u vojsku bila prioritet bivše države.
Interesovanje za Željavu ne jenjava
Interesovanje za Željavu ne jenjava - radoznalost podstiču opasni tuneli koji su u opasnosti od urušavanja, puni toksičnih i radioaktivnih jedinjenja.
Pre nekoliko godina, "Hjustone, imamo problem" slovenačkog režisera Žige Virca podgrejao je misterije vezane za Željavu i jednu od najvećih teorija zavere Hladnog rata i Jugoslavije.
Dokumentarac se bavi temom kako je Tito prodao jugoslovenski svemirski program Amerikancima i da su ga u najvećoj tajnosti razvili u podzemlju aerodroma – da bi poslali prvog čoveka na Mesec. Željava bi, prema ovoj teoriji, bila najveći skriveni svemirski centar u Evropi.
NASA je odlučno demantovala tu priču i naglasila koliko je apsurdno verovati da je tadašnji predsednik Džon Kenedi kupio bilo šta od Jugoslavije, a kamoli svemirski program.
Uprkos opasnosti od mina, otrovnih gasova i policije, Željava privlači avanturiste koji voze po pistama i ulaze u tunele. Ima li nade da to postane kompleks za koncerte ili druge događaje, saznaćemo u budućnosti.
Autor: Dubravka Bošković
